Hallo Blog - Teme naše svakodnevnice

Neki od ljudi koji su ~uli za “teoriju evolucije” ili “darvinizam” mogu pomisliti
da se ti koncepti ti~u samo oblasti biologije i da nemaju zna~aja za njihov
svakodnevni `ivot. To je veoma pogre{no shvatanje zato {to, daleko vi{e
nego biolo{ki koncept, teorija evolucije predstavlja ~vrstu osnovu jedne
pogre{ne filozofije koja ima premo} i uticaj nad velikim brojem ljudi.
Ta filozofija je “materijalizam”; ona sadr`i jedan veliki broj neta~nih ili
ve{ta~kih pogleda o tome za{to i kako smo mi nastali. Materijalizam zagovara
da ne postoji ni{ta osim materije i da je materija su{tina svega, i organskog
i neorganskog. Po{av{i od te premise, ona isklju~uje i odbacuje postojanje
Tvorca. Spu{taju}i sve na nivo materije, ta filozofija transformi{e ~oveka
u jedno bi}e koje obra}a pa`nju samo na materiju i koji odbacuje i okre}e
se od moralnih vrednosti bilo koje vrste. To je po~etak velikih nesre}a koje
}e zadesiti ~oveka.
[teta od materijalizma ne ograni~ava se samo na pojedinca. Materijalizam
nastoji da ukine osnovne vrednosti na kojima po~ivaju dr`ava i dru{tvo i da
stvori jedno bezdu{no i bezose}ajno dru{tvo koje obra}a pa`nju samo na
materijalno. S obzirom da ~lanovi takvog dru{tva ne mogu nikada posedovati
idealisti~ke osobine i predstave kao {to su patriotizam, ljubav prema bli`njima,
pravda, odanost, po{tenje, po`rtvovanost i dobar moral, dru{tvenom
poretku zasnovanom na takvim pojedincima su|eno je da bude uni{ten u
kratkom vremenu. Iz tih razloga, materijalizam je jedna od najozbiljnijih pretnji
osnovnim vrednostima politi~kog i dru{tvenog poretka jedne nacije.
Druga velika opasnost i zlo od materijalizma je u tome {to on slu`i kao
osnova anarhisti~kih i razornih ideologija koje ciljaju na uni{tenje dr`ave i naroda.
Komunizam, jedna od ovih ideologija, prirodan je politi~ki produkt materijalisti~
ke filozofije. Nastoje}i da uni{ti svete pojmove kao {to su dr`ava i
porodica, on predstavlja osnovnu ideologiju mnogim oblicima separatisti~kih
akcija usmerenih protiv unitarne strukture dr`ave.
Teorija evolucije sa~injava takozvanu “nau~nu osnovu” za materijalizam,
od kojeg zavisi komunisti~ka ideologija. Uzimaju}i teoriju evolucije kao referencu,
komunizam nastoji da opravda sebe i predstavi svoju ideologiju kao
zvu~nu i ispravnu. To je razlog zbog kojeg je osniva~ komunizma, Karl Marks,
za Darvinovu knjigu Poreklo vrsta, koja je postavila temelj teorije evolucije,
napisao slede}e: “Ovo je knjiga koja sadr`i osnove istorije prirode na{eg
gledi{ta.”1

 Ustvari, materijalisti~ki pogledi svake vrste, sa Marksovim idejama na
~elu, potpuno su propali jer je teorija evolucije, koja je zapravo jedna dogma
iz 19. veka na kojoj materijalizam opstaje, apsolutno poni{tena zahvaljuju}i
otkri}ima savremene nauke. Nauka je pobila i nastavlja pobijati materijalisti~
ke hipoteze koje priznaju samo postojanje materije i ni~eg vi{e. Nauka,
tako|e, demonstrira da su sva bi}a produkt stvaranja Jednog Superiornog
Bi}a.
Namera ove knjige je da izlo`i nau~ne ~injenice koje jasno pobijaju teoriju
evolucije na svim poljima i da informi{e ljude o prikrivenoj, krajnjoj i stvarnoj
nameri ove takozvane “nauke” koja je, u stvari, samo obmana.
Treba naglasiti da evolucionisti nemaju odgovora na ovu knjigu i da oni
ne}e ni poku{ati da odgovore, jer su svesni da }e takav akt, jednostavno,
pomo}i mnogima da bolje shvate da je teorija evolucije zapravo samo la`.

1 Poglavlje

Biti oslobodjen od predrasuda

Ve}ina ljudi primaju sve {to ~uju od nau~nika kao apsolutno ta~no, ne
razmi{ljaju}i o tome da ti isti nau~nici mogu imati razne filozofske i ideolo{ke
predrasude. ^injenica je da evolucionisti pod pla{tom nauke name}u javnosti
svoje li~ne predrasude i filozofske poglede. Na primer, iako su svesni da
slu~ajni doga|aji ne prouzrukuju ni{ta osim nereda i konfuzije, oni i dalje
tvrde da su ovaj ~udesan red, plan i dizajn koje prime}ujemo u samom univerzumu
i u `ivim organizmima nastali slu~ajno.
Na primer, jedan takav biolog jednostavno shvata da postoji “neshvatljiva”
harmonija u molekulu proteina, gradivnom bloku `ivota i da ne postoji
verovatno}a da je to nastalo slu~ajno. Ipak, on tvrdi da je taj protein nastao
pod nekim primitivnim uslovima na Zemlji, slu~ajno, pre vi{e milijardi godina.
On se ne zaustavlja ovde; on tako|e, bez dvoumljenja, tvrdi da nije samo
jedan, ve} da su milioni proteina nastali slu~ajno, a zatim se na neki
neverovatan na~in sjedinili i formirali prvu `ivu }eliju. Osim toga, on brani
svoje gledi{te sa slepom tvrdoglavo{}u. Taj ~ovek je nau~nik - “evolucionista”.
Da taj isti nau~nik nai|e na tri cigle pore|ane jedna na drugu, on nikad
ne bi pretpostavio da su se te cigle slu~ajno na{le na gomili i da su se zatim
slu~ajno pore|ale jedna na drugu. Naravno, svako ko bi izneo takvu tvrdnju
bio bi progla{en umno poreme}enim.
Kako to onda da ljudi koji mogu racionalno oceniti obi~ne stvari, mogu u
isto vreme usvojiti neracionalne stavove kada je u pitanju njihovo vlastito postojanje?
Nemogu}e je tvrditi da su takvi stavovi usvojeni u ime nauke: nauka
zahteva uzimanje obe alternative u razmatranje, kad god postoje dve mogu}-
nosti podjednako verovatne u nekom odre|enom slu~aju. A kad je verovatno}
a jedne od te dve alternative manja, na primer iznosi samo 1%, onda je
racionalno i nau~no smatrati ispravnom alternativu sa 99% verovatno}e.
Mi }emo nastaviti, imaju}i u vidu ovu nau~nu osnovu. Postoje dva pogleda
koja se mogu izlo`iti, a koja se odnose na to kako su nastali `ivi organizmi
na Zemlji. Prvi pogled zagovara da je `ive organizme stvorio Tvorac u
njihovoj sada{njoj slo`enoj strukturi. Drugi pogled tvrdi da je `ivot nastao
nesvesnim i slu~ajnim doga|ajima. Ovo drugo je ono {to tvrdi teorija evolucije.
Kad pogledamo nau~ne podatke koji se odnose, na primer, na molekularnu
biologiju, vide}emo da ne postoji nikakva {ansa da je ijedna `iva }elija

 ili bilo koji od milione proteina koji se nalaze u toj }eliji - mogla nastati
slu~ajno kako tvrde evolucionisti. Kao {to }emo ilustrovati u narednim poglavljima,
statistika (ra~unanje verovatno}e) potvr|uje ~injenicu da slu~ajnost
nema nikave veze sa nastankom `ivih organizama. Tako da evolucionisti~ki
pogled na pojavljivanje `ivih organizamam ima nula verovatno}u da bude
ispravan.
To zna~i da prvi pogled ima 100% verovato}u da je ispravan. To jest, da
je `ivot svesno nastao. Druk~ije re~eno, `ivot je “stvoren”. Svi `ivi organizmi
su nastali dizajnom Tvorca, uzvi{enog u superiornoj mo}i, mudrosti i znanju.
Ova realnost nije stvar ube|enja; to je normalan zaklju~ak do kojeg vode
mudrost, logika i nauka.
Pod ovim okolnostima, na{ nau~nik - “evolucionista” trebao bi da povu~e
svoju tvrdnju i da se dr`i ~injenice koja je i jasna i dokazana. Ukoliko, pak,
u~ini suprotno, onda bi tada pokazao da je on, zapravo, osoba koja `rtvuje
nauku u korist svoje filozofije, ideologije i dogme, i da se ne radi o pravom
nau~niku.
Ljutnja, tvrdoglavost i predrasude na{eg “nau~nika” sve se vi{e
pove}avaju kad god se suo~i sa realno{}u. Ovaj njegov stav mo`e se objasniti
samo jednom re~ju: vera. Da, to je slepo sujeverje, po{to ne postoji drugo
obja{njenje za njegovo zanemarivanje svih ~injenica ili za do`ivotno
posve}ivanje besmislenom scenariju koji je on izgradio u svojoj ma{ti.
Slepi materijalizam
Vera o kojoj govorimo je materijalisti~ka filozofija, koja zagovara da je
materija oduvek postojala i da ne postoji ni{ta drugo osim materije. Takozvana
teorija evolucije je “nau~na osnova” za materijalisti~ku filozofiju i ta
teorija se slepo brani kako bi se odr`ala ta filozofija. Kada nauka proglasi
teoriju evolucije ni{tavnom - a to je upravo ono {to je postignuto na kraju 20.
veka - onda se nauka iskrivljuje kako bi predstavila teoriju evolucije kao
ispravnu, a time i dalje odr`avao materijalizam u `ivotu.
Nekoliko re~enica napisanih od strane jednog od istaknutih biologa evolucionista,
pru`aju nam dobar primer i omogu}avaju nam da vidimo
poreme}eno rasu|ivanje i opreznost u koje nas vodi ova slepa odanost. Ovaj
nau~nik, diskutuju}i verovatno}u i mogu}nost slu~ajnog formiranja citohromac,
koji je jedan od su{tinskih enzima potrebnih za `ivot, ka`e slede}e:
“Verovato}a formiranja jednog citohrom-c niza je jednaka nuli. To jest, ako
`ivot zahteva jedan ta~no odre|en niz, mo`e se re}i da on ima verovatno}
u koja verovatno mo`e biti realizovana jedanput u ~itavom univerzumu.
Ina~e bi morali prihvatiti da su neke metafizi~ke snage iznad na{eg
poimanja radile na njegovom formiranju. Prihvatanje ovog drugog nije pogodno
za ciljeve nauke. Prema tome, mi moramo ispitivati prvu hipotezu.”
2
Ovaj nau~nik misli da je “nau~nije” prihvatiti verovatno}u koja je ravna nuli
nego stvaranje. Me|utim, prema zakonima nauke, ukoliko postoje dva alternativna
obja{njenja za neku odre|enu stvar, a da jedno od njih ima “nultu
verovatno}u”, onda je drugo, alternativno obja{njenje ispravno. Me|utim, dogmatski

dogmatski
materijalisti~ki prilaz zabranjuje priznanje
superiornog Tvorca. Ova zabrana vodi
ovog - i mnoge druge nau~nike koji veruju
u tu materijalisti~ku dogmu - da prihvati
tvrdnje koje su apsolutno suprotne razumu.
Ljudi koji im veruju i cene ove nau~nike,
tako|e, postaju za~arani i zaslepljeni
istom materijalisti~kom ~arolijom i usvajaju
istu nerazumnu psihologiju kada ~itaju njihove
knjige i ~lanke.
Ovo dogmatsko materijalisti~ko gledi{te
razlog je za{to su mnoga istaknuta imena
u nau~noj zajednici ateisti. Oni koji oslaba|
aju sebe od robovanja toj ~aroliji i razmi{
ljaju sa otvorenim srcem, ne dvoume
se da prihvate postojanje Tvorca. Ameri~ki
biohemi~ar dr. Majkl Bih (Michael J. Behe),
jedan od onih istaknutih nau~nika koji podr`
avaju teoriju “inteligentnog dizajna”, koja je prihva}ena u poslednje vreme,
opisuje one nau~nike koji odbijaju da prihvate “dizajn” ili “stvaranje” `ivih
organizma na slede}i na~in:
”U poslednje ~etiri decenije, savremena biohemija otkrila je zna~ajan deo
tajni }elije. To je zahtevalo da desetine hiljada ljudi ve}i deo svojih `ivota
posvete dosadnom radu u laboratorijama... Rezultat ovih akumulativnih
napora u istra`ivanju }elije - u istra`ivanju `ivota na molekularnom nivou
- glasan je, jasan i prodoran vrisak: 'Dizajn'! Rezulat je tako nedvosmislen
i tako zna~ajan da mora biti rangiran kao jedan od najve}ih dostignu}a
u istoriji nauke... Umesto toga, ~udna i zbunjuju}a }utnja okru`uje pitanje
slo`enosti }elije. Za{to nau~na zajednica pohlepno ne prigrli svoje iznenadno
otkri}e? Za{to se sa uo~avanjem dizajna postupa u intelektualnim
rukavicama? Dilema je u tome {to ukoliko je jedna strana slona ozna~ena
etiketom 'inteligentni dizajn', onda druga strana mora biti ozna~ena etiketom
'Bog'!”3
To je taj neprijatni polo`aj ateisti~kih i evolucionisti~kih nau~nika koje vidimo
u novinama i na TV-u i ~ije knjige mo`da ~itate. Sva nau~na istra`ivanja
ovih nau~nika pokazuju im postojanje Tvorca. Me|utim, oni su postali jako
bezose}ajni i zaslepljeni dogmatskim materijalisti~kim obrazovanjem koji su
toliko upili u sebe da su jo{ uvek uporni u svom poricanju.
Ljudi koji stalno odbijaju jasne dokaze Tvorca postaju potpuno neosetljivi.
Uhva}eni u jednoj neznala~koj samouverenosti prouzrokovanoj njihovom bezose}
ajno{}u, oni bi mogli zavr{iti podr`avaju}i apsurdnost kao neku vrlinu.
Dobar primer je istaknuti evolucionista Ri~ard Davkins (Richard Dawkins) koji
poziva ljude da ne pretpostavljaju da su prisustvovali ~udu, ~ak i ako vide da
im spomenik nekog nacionalnog heroja ma{e rukama. Prema njemu, “mo`da
su svi atomi u ruci statue krenuli u jednom trenutku u istom pravcu. To je
malo verovatan doga|aj, ali je mogu}”.

Ovakva psihologija materijalista postojala
je kroz celu istoriju. Dogmatsko razmi{
ljanje evolucionista nije nikakvo originalno
razmi{ljanje, niti je to svojstveno
samo njima. U stvari, ono {to nau~nik
evolucionista podr`ava nije neka nova nau~
na misao, ve} neznanje koje istrajava
jo{ od najranijih, necivilizovanih paganskih
zajednica.
Masovna evolucionisti~ka indoktrinacija
Kao {to smo ve} spomenuli, jedan od
razloga {to ljudi ne mogu videti realnost
njihovog postojanja je neka vrsta “op~injenosti”
koja lebdi nad njihovim rasu|ivanjem.
To je ista ona op~injenost koja le`i
u osnovi prihvatanja teorije evolucije {irom
sveta. Pod op~injeno{}u mislimo na
jedno intelektualno stanje postignuto indoktrinacijom.
Ljudi su izlo`eni jednoj takvoj intenzivnoj indoktrinaciji o ispravnosti
teorije evolucije da ~esto ne mogu primetiti devijaciju koja postoji.
Ova indoktrinacija ima negativan efekat na mozak i oslabljuje mogu}nost
rasu|ivanja. Mogu}e je da mozak, pod stalnom indoktrinacijom, po~inje da
vidi realnost, ne onakvu kakva ona jeste, ve} onako kako je indoktrinirana.
Ovaj fenomen mo`e se uo~iti na jednom drugom primeru. Ukoliko neko bude
hipnotisan i bude mu re~eno da je krevet u kojem le`i, u stvari, automobil,
onda on nastavlja da to tako vidi nakon zavr{etka seanse hipnoze. On misli
da je to veoma logi~no i racionalno zato {to on to zaista tako vidi i on nema
nikakve sumnje da je u pravu. Takvi primeri koji pokazuju efikasnost i mo}
mehanizma indoktrinacije nau~ne su ~injenice koje su dokazane bezbrojnim
eksperimentima koji su zabele`eni u nau~noj literaturi i oni su svakodnevnica
u ud`benicima psihologije i psihijatrije.
Teorija evolucije i materijalisti~ki pogled na svet koji se oslanja na nju,
nametnuti su masama sa takvim metodama indoktrinacije. Ljudi koji stalno
susre}u indoktriniranje evolucije u medijima, akademskim izvorima i
“nau~nim” platformama, ne uspevaju videti da je prihvatanje ove teorije, u
stvari, u suprotnosti sa najosnovnijim principima rasu|ivanja. Ista indoktrinacija,
tako|e, zarobljava i nau~nike. Mladi nau~nici koji ~ine prve korake u
svojoj nau~noj karijeri vremenom usvajaju materijalisti~ki pogled na svet.
Op~injeni ovom magijom, mnogi nau~nici evolucionisti nastavljaju traganje za
nau~nom potvrdom neracionalnih i zastarelih tvrdnji evolucionista iz 19. veka,
koje su ve} davno pobijene nau~nim dokazima.
Postoje jo{ i dodatni mehanizmi koji teraju nau~nike da budu evolucionisti
i materijalisti. U mnogim zemljama, nau~nik mora pokazati neke odre|ene
standarde kako bi bio promovisan, primio akademska priznanja ili da mu se
~lanci objavljuju u nau~nim ~asopisima. Otvoreno prihvatanje teorije evolucije

 je kriterijum broj jedan. Ovaj sistem vodi te nau~nike tako daleko da oni
posve}uju cele svoje `ivote i karijere u korist jednog dogmatskog verovanja.
To je realnost koja nastavlja le`ati iza tvrdnje da je “evolucija jo{ uvek
prihva}ena od strane nau~nika”. Evolucija se odr`ava u `ivotu ne zato {to
ima neku nau~nu vrednost, ve} zato {to je to jedna ideolo{ka obaveza. Samo
nekolicina nau~nika koji su svesni ove ~injenice mogu reskirati da uka`u na
~injenicu da je kralj go.
U nastavku ove knjige razmatra}emo otkri}a i zaklju~ke moderne nauke
koji su vodili do kolapsa evolucionisti~kog verovanja i do iskrsavanja jasnih
dokaza o postojanju Tvorca. ^itaoci }e se osvedo~iti da je teorija evolucije,
u stvari, jedna obmana - obmana koja je kontardiktorna sa naukom na
svakom nivou, ali je podr`ana da prikrije istinu o Tvorcu. Ono ~emu se
nadamo od ~itaoca jeste da se probudi iz ~arolije koja zaslepljuje umove ljudi
i koja remeti njihovu mogu}nost rasu|ivanja, kao i da }e ozbiljno razmi{ljati
o onome {to je napisano u ovoj knjizi.
Ukoliko se ~italac oslobodi te ~arolije i po~ne razmi{ljati jasno, slobodno
i bez ikakvih predrasuda, on }e uskoro otkriti kristalno jasnu istinu. Ta
neizbe`na istina, koja je tako|e vidljiva u svim aspektima moderne nauke,
jeste ~injenica da su `ivi organizmi nastali kao posledica stvaranja, a nikako
slu~ajno. ^ovek mo`e lako primetiti tu ~injenicu posmatraju}i samog sebe,
kako je nastao u utrobi svoje majke ili posmatraju}i bilo koji drugi `ivi organizam

NASTAVICE SE!

Dr Nil Nidli je specijalista interne medicine sa posebnim angažmanom u kardiologiji,
gastroenterologiji, hitnoj službi i preventivnoj medicini. Diplomirao je na Univerzitetu
Endrus (Andrews) u Mičigenu, na smeru biohemija. Specijalizaciju je završio 1986.
godine na Uni ver zitetu Loma Linda u Kaliforniji, gde je bio rangiran među prvih 10%
najboljih studenata u svojoj klasi.
Nastavio je sa svojim usavršavanjem interne medicine u Ketering (Kettering) medicinskom
centru na Vrajt (Wright) državnom univerzitetu u Ohaju godine 1989, a iste
godine je dobio sertifikat Američke komisije za internu medicinu. Član je Američkog
medicinskog udruženja, Američkog koledža lekara i Alfa-omega-alfa medicinskog
udruženja, kao i brojnih drugih zdravstvenih i medicinskih udruženja. Postao je izuzetan
stručnjak u kardiologiji, gastroenterologiji i hitnoj službi.
Godine 1989. došao je u Ardmor (Ardmore), u Oklahomi, zbog izuzetne mogućnosti
da radi i sa akutnim slučajevima u internoj medicini sa naročitim angažmanom na hitnoj
službi, kao i na polju poboljšanja načina života i preventivnoj medicini na Ardmor
institutu zdravlja. Dr Nidli radi od 1996. godine kao medicinski direktor na Ardmor institutu
zdravlja i njegovom centru za promovisanje pravilnog načina života. Takođe je šef
medicinskog odeljenja Mersi (Mercy) memorijalne bolnice i zdravstvenog centra, i
predsednik je medicinskog tima.
Dr Nidli je držao mnoga predavanja u Americi, Kanadi, Evropi i Rusiji na temu
ishrane, načina života i zdravlja. Držao je brojne seminare o ishrani, škole kuvanja (sa
svojom ženom Erikom), seminare o stresu i programe za odvikavanje od pušenja. Radio
je u produkciji serije obrazovnih video materijala o zdravlju po pitanjima koja se obrađuju
u ovoj knjizi, i u drugoj njegovoj knjizi Zakoni zdravlja i izlečenja, od kojih su neki
emitovani na nacionalnoj satelitskoj televiziji. Živi u Oklahomi sa suprugom i tri sina.

UVOD

 Zašto knjiga o depresiji iz pera specijaliste interne medicine? Iskreno govoreći, nisam
mnogo znao o depresiji kad sam završio specijalizaciju iz interne. Da, imao sam psihijatriju
kao predmet i tokom stažiranja, kada sam i vodio psihijatrijske konsultacije pod
nadzorom. Čuo sam i nekoliko predavanja od uvaženih autoriteta na tu temu. Morao
sam da budem u toku sa delovanjem, uzgrednim efektima i mogućim interakcijama
lekova koji se koriste u lečenju depresije iz prostog razloga što su ih koristili mnogi pacijenti
koji su mi dolazili. Ipak sam ostao šokiran kada sam nakon završetka specijalističke
prakse pročitao članak u časopisu “Archives of Internal Medicine”, koji prati najaktuelnija
istraživanja iz moje oblasti, u kom je utvrđeno da jedan od 3-6 pacijenata koji se
ambulantno leče kod interniste pati od depresije. Ako je ovo tačno, razmišljao sam, onda
je to najčešća bolest kod mojih pacijenata; a osećao sam se nedovoljno potkovanim da
im pomognem da je prevaziđu.
Stoga sam naumio da saznam što je moguće više o depresiji: šta je izaziva, kako se
može sprečiti njen nastanak, kao i kako se najbolje leči. Počeo sam da nabavljam i čitam
najnovije naučne članke od najeminentnijih psihijatara koji su se bavili ovom tematikom.
Većina ovih članaka bavila se time kako najpreciznije dijagnostikovati ovu bolest ili je
obrađivala efekte najnovijih lekova. Oni članci koji su doticali moguće uzroke, obično bi
navodili genetičke sklonosti i nekolicinu socioloških faktora rizika.
Kao internista praktičar, svake sedmice sam po nekoliko sati odvajao da pratim tek
objavljene studije koje se bave internom medicinom. To je široka oblast koja obuhvata
dijagnostikovanje i lečenje bolesti unutrašnjih organa kod odraslih. Jedan od tih “unu -
trašnjih organa” je i mozak. Oduvek sam gajio duboko interesovanje za proučavanje
mozga iz više razloga, a jedan od njih je moje nastojanje da funkcionisanje sopstvenog
mozga dovedem na najviši mogući nivo.
Mnogi od mojih svakodnevnih pacijenata upućeni su mi od strane drugih lekara koji
nisu uspeli da ustanove pravi uzrok koji izaziva njihove simptome. Često sam bivao za -
mo ljen da dijagnostikujem i lečim ove “teške” pacijente. Nakon otkrića da su oni u većini
zapravo depresivni, ne samo da sam nastavio da pratim najnovija istraživanja mozga,
već sam počeo da čitam i članke koji su se specifično bavili depresijom.
Malo po malo, počeo sam da shvatam da su potencijalni uzroci depresije prilično
broj ni i mnogo ih je više nego samo socijalni faktori i genetika. Kada su 90-te godine
otvorile pred naučnicima saznanja o ključnoj ulozi frontalnog (čeonog) režnja mozga u
nastanku depresije, shvatio sam da većini ljudi koji pate od depresije nije rečen pravi
uzrok njihovog stanja. Skoro niko nije radio na dijagnostikovanju samog uzroka koji je
doveo do depresije pacijenta. I šta je bio rezultat? Zavisnost od lekova i/ili psihološko
savetovanje kako bi se preživelo. To je često značilo zameniti simptom neobjašnjive tuge
za čitav niz fizičkih i mentalnih sporednih efekata lekova. To je ponekad čak značilo
ispoljavanje raznih društvenih posledica neadekvatnog savetovanja. Ovim poražavajućim
ishodima dodavana je činjenica da je depresija postajala sve prisutnija u savremenom
društvu.

Imajući sva ova saznanja počeo sam sa novim pristupom mojim depresivnim pacijentima.Umesto da ih samo precizno dijagnostikujem i odmah stavim na najnovije lekove koji bi delovali protiv depresije, prvo bih istražio šta je dovelo do njihovog stanja. Zatim bismo osmislili terapijski plan koji bi se pozabavio ovim uzročnicima. Rezultatisu bili zaista fascinantni. Kroz svega 20 sedmica, velika većina mojih depresivnih pacijenataviše nije zavisila od lekova i savetovanja, pa čak nisu morali ni na internističke kontrole kod mene. Da, bili su zaista izlečeni od ovog mračnog stanja. Kako sam počeo da ova iskustva delim sa kolegama i javnošću, često sam bivao zamoljen da ove uzbudljive informacije složim u knjigu, tako da i mnogi koji me nikad neće sresti mogu imati koristi od ovog pristupa depresiji.Želja mi je da i vi, čitaoče, uživate u ovoj knjizi i da je nađete za korisnu, praktičnui motivišuću dok budete otkrivali PUT IZLASKA IZ DEPRESIJE

1 POGLAVLJE

CUDESAN UM I NEVIDLJIVA BOLEST

A. L. je dobro znao šta znači biti potiš -
ten. U jednom periodu života bio je zapao
u takvu depresiju koja ga je totalno
pgnetarali sala. Jednom drugom prilikom
izjavio je: “Ja sam sada najnesrećniji
čovek na svetu. Kada bi se ono što osećam
jednako raspo delilo na sve pripadnike
ljudske porodice, na čitavoj zemaljskoj
kugli ne bi bilo ni jednog nasmejanog lica.”
A. L. je imao razloga da bude
neraspoložen. Rodio se u siromašnoj
porodici, doživeo neuspeh na poslu, a
potom nije primljen na posao na kojem je,
kako je osećao, mogao da da sve od sebe.
Žena koju je iskreno voleo prerano je
umrla. Kasnije je zaprosio jednu drugu
devojku i ona ga je odbila. Izgledalo je kao
da se zbog svojih iskustava iz prošlosti i
sklonosti ka melanholiji A. L. nikada neće
uzdići iznad okolnosti i učiniti nešto od
svog života.
Decenijama kasnije, na drugom kraju
sveta, dogodilo se nešto slično. Ovoga pu -
ta osoba je pripadala drugom društvenom
sloju. Iako se rodio u bogatoj porodici, V.
Č. se od malena suočavao sa izazovima na
fizičkom, mentalnom i emocionalnom pla -
nu. Kada mu je bilo tri godine, pao je sa
magarca i dobio potres mozga. U jeda -
naestoj godini život mu je visio o koncu
kada je njegov lekar pokušavao da ga
spase od galopirajuće upale pluća. Kada je
imao 18 godina, rasprsnuo mu se bubreg
usled pada sa visine od skoro 9 metara,
nakon čega se sedmicama oporavljao.
Često se činilo da će ga mentalni i
emocionalni izazovi sa kojima se suočavao
dotući. Dva puta je pao na prijemnom
ispitu za koledž na koji je želeo da se upiše. Otac nije umeo da uteši V. Č. kada
su u pitanju bili njegovi neuspesi u školi.
Prebacivao je svom sinu da vodi “dokon,
besciljan i beskoristan život” i – smatrajući
promenu smera u životu potpuno
nemogućom - prognozirao mu da će
postati “običan lezilebović, jedan među
stotinama propalih učenika državnih škola”
koji će na kraju “živeti jednim bednim,
nesrećnim i jalovim životom”. Ovi izazovi
sa kojima se suočavao mladi V. Č. ukratko
objašnjavaju korene depresije koja će ga
mučiti čitavog života. Činilo se da je V. Č.
osuđen da živi povučenim životom, usam -
ljen, nesrećan i potpuno anoniman. Zaista,
čini se da depresija uništava našu
kreativnost, spontanost, našu sposobnost
da postižemo željene ciljeve u životu, da
se radujemo i shvatimo suštinu našeg
bića.
Međutim, depresija ne mora da znači i
kraj nečije životne priče. A. L., čije je puno
ime i prezime bilo Abraham Linkoln, mo -
gao je da se preda svojoj depresiji i da
nikada ništa ne postigne u životu. Umesto
toga, on se probijao napred i postao jedan
od najcenjenijih američkih predsednika
svih vremena. Njegov život je dokaz da
ljudski mozak ima ogroman potencijal. U
jednom trenutku njegovog života činilo se
da je Linkolnov um bio toliko opterećen da
više nije mogao da funkcioniše, ali mu je
kasnije omogućio da sastavi i održi poznati
govor u Getizburgu.
Depresija mladog V. Č. mogla je da bu -
de poslednje poglavlje u tužnoj biografiji
još jednog čoveka u svetskoj istoriji. Me -
đutim, Vinston Čerčil (kako je glasilo njegovo
puno ime) se takođe uzdigao iznad okolnosti i pokrenuo Britaniju u jednom od
njenih najtežih perioda. “Državnik,” “Go -
vornik,” “Motivator,” “Vođa” – sve su to
atributi koji se pripisuju nekome ko je mo -
gao da se prepusti i preda osećanju potiš -
tenosti.
Nada za žrtve depresije
Životna priča Abrahama Linkolna i
Vinstona Čerčila daju nadu svima onima
koji zapadaju u depresiju. Obojica su
dolazila u mnoge oštre sukobe na polju
ljudske misli. Ipak, najvažniji sukobi u njihovom
životu odigrali su se na nivou njihovog
sopstvenog uma. Zaista, bilo da se
borite sa depresijom ili nekim drugim izazovima
na polju mentalnog zdravlja ili ne,
vaša životna priča zavisi od toga koliko
uspešno umete da iskoristiti potencijal i
snagu vašeg mozga.
Međutim, iskoristiti tu snagu i potencijal
nije nimalo lak zadatak. Iako je naš
mozak i čudesan i snažan, to je, s naučne
tačke gledišta, organ o kojem, od svih
organa u našem organizmu, verovatno
najmanje znamo. Ironija je u tome što
bolest depresije i njeno lečenje na čudesan
način prikazuju potencijal ljudskog
mozga, ali i brojne tajne njegovog
funkcionisanja. Bez obzira da li ste već
imali priliku da doživite žestok napad
depresije ili ne, bolje razumevanje suštine
ove česte bolesti može vam pružiti nove
mogućnosti da poboljšate funkcionisanje
sopstvenog uma.
Kada pomislimo na sile koje su oblikovale
svet i naš život, zaista se treba zamisliti
nad činjenicom da jedan tako mali
organ težak samo 1360 grama može u
potpunosti da odredi našu sudbinu. Zaista,
mozak igra glavnu ulogu u formiranju
našeg ličnog identiteta i od njega u
najvećoj meri zavisi naša sposobnost
uspešnog postavljanja i postizanja ciljeva
u životu.1 Mozak je pokretač celokupnog
ljudskog ponašanja. Naše uspomene, naše
želje, sposobnost donošenja razumnih
odluka, radostan smeh, duboka tuga, jecaji
i plač – sve su to funkcije mozga.

Složenost ljudskog mozga
Ljudski mozak predstavlja najkomplikovaniju
strukturu koju je nauka ikada
istraživala. U tabeli 1 navedeno je nekoliko
zapanjujućih činjenica o mozgu.
Zapazite da on procentualno predstavlja
vrlo mali deo naše ukupne težine, ali je za
njegovo funkcionisanje potrebna srazmerno
mnogo veća količina telesne energije.
On se sastoji bukvalno od milijardi nervnih
ćelija koje se nazivaju neuroni. Postoji veliki
broj različitih tipova neurona. Svaki od
njih ima svoj specifičan hemijski sastav,
oblik i veze.2 Te mnogobrojne veze između
neurona i njihovo međusobno komuniciranje
predstavljaju pravo čudo. Ovim či -
nje nicama smo, međutim, tek zagrebali
površinu složenosti mozga.
Funkcije zdravog mozga zavise od
sposobnosti neurona da efikasno komuniciraju
jedni sa drugima. U toku ovog
procesa komuniciranja električni signali se
prenose do drugih neurona u obliku hemij -
skih signala. Ove funkcije su detaljnije
objašnjene u Dodatku I.
Mozak je sastavljen od delova koji se
zovu režnjevi. Režnjevi mozga su prikazani
na slici 1. Zadnji deo mozga, zvani okci -
pitalni (potiljačni) režanj, nalazi se na sredini
na desnoj strani i najmanji je od svih
režnjeva. Vezan je za čulo vida kao i za
početne faze vizuelne obrade objekata
poput određivanja njihove boje i oblika ili njihovog položaja u prostoru. Oštećenja
na potiljačnom režnju mogu izazvati
vizuelne halucinacije, ograničeno vidno
polje, nesposobnost prepoznavanja lica i
mesta i razlikovanja boja ili nemogućnost
razumevanja značenja onoga što se vidi.3
Odmah iza gornjeg centralnog dela
mozga, nalazi se parijetalni (temeni)
režanj. On tumači i integriše informacije iz
senzornih oblasti, omogućavajući nam da
odredimo “šta” ti objekti predstavljaju i
“gde” se nalaze. Zadužen je za dodir i
početne faze obrade dodira, interpretirajući
snagu pritiska i vrstu dodira. Neke od
njegovih funkcija obuhvataju čitanje,
pisanje, matematičke proračune, razume -
va nje reči i značenje, razumevanje jezika i
prostorne odnose.4
Na gornjoj levoj strani (slike 1) je pri -
kazan frontalni (čeoni) režanj, koji je zadu -
žen za pokret. Frontalni režanj je najveći
među moždanim režnjevima zauzimajući
jednu trećinu ukupne površine mozga.5
Prednji deo frontalnog režnja, poznat kao
prefrontalni korteks, zadužen je za najvažnije
funkcije mozga, uključujući
sposobnost planiranja i integrisanja poda -
taka, kako fizičkih tako i emocionalnih, a
učestvuje i u kontrolisanju ponašanja.
Omo gu ćava nam da tačno procenimo naše
ponašanje i pravilno odreagujemo na
događaje i situacije.
Ljudi koji imaju oštećenje frontalnog
(čeonog) režnja mogu uspešno rešiti neke
testove inteligencije, ali se može desiti da u stvarnim životnim situacijama koje zah -
te vaju mentalnu fleksibilnost i planiranje
uopšte ne umeju da se snađu. Frontalni
režanj obavlja različite funkcije poput finih
pokreta prstiju, kreativnog govora, muzi -
ke, pokreta očiju i apstraktnog mišljenja.6
Temporalni (slepoočni) režanj se nalazi
na donjoj levoj strani (slike 1) i obuhvata
hipokampus gde se združuju uspomene
vezane za ljude, mesta i predmete. On
kontroliše sluh i razumevanje zvukova, kao
i instinktivne i osnovne motorne funkcije
tela. Oštećenje temporalnog režnja može
izazvati gluvoću, nesposobnost interpretiranja
zvukova, auditivne halucinacije,
slabljenje pamćenja, konfuznost u govoru
i slabije razumevanje jezika.7
Mali mozak, prikazan na donjoj desnoj
strani (slike 1) učestvuje u finoj koordinaciji
pokreta i atletskim veštinama. Nalazi
se odmah iznad stabla mozga. On kontroliše
pokrete tela, ravnotežu i pokrete
očiju. Oštećenje malog mozga može izazvati
loše držanje tela i poremećaje u hodu,
pokretanju ruku, nogu i očiju.
Iako predstavlja mali deo mozga u
oblilku badema, amigdala igra značajnu
ulogu u emocionalnoj funkciji. Ona učes -
tvuje u davanju emotivnog značenja do -
gađajima i predmetima, a igra i posebnu
ulogu u negativnim emocijama kao što je
strah – naročito reakcija “borba ili bekstvo”.
Osim toga, on kontroliše i uzimanje
hrane, seksualno ponašanje, agresivno
ponašanje i želju.8
Centar za emocije u mozgu poznat je
pod nazivom limbički sistem. Dodatak II
predstavlja kratak pregled sastavnih delova
limbičkog sistema mozga. On deluje
kao posrednik kada doživljavamo različite
emocije, učestvuje u osnovnim reakcijama
i skladištenju uspomena. Oštećenje limbičkog
sistema može dovesti do toga da
osoba zapadne u stanje sanjarenja ili du -
bo ke depresije, da ima nisko mišljenje o
sopstvenoj ličnosti, da nepotrebno oseća
strah ili preterano zadovoljstvo i da izgubi
pamćenje.9
ČUDESNI UM I NEVIDLJIVA BOLEST 9
Slika 1. Režnjevi mozga
Potiljačni
režanj
Čeoni režanj Temeni režanj
Slepoočni režanj Mali mozak
Mozak nije statičan organ; njegova
struktura se neprestano menja. Te prome -
ne su objašnjene u tabeli 2.
Ono što najviše zadivljuje i iznenađuje
kada je u pitanju mozak jeste da on nije
statičan, ni u fizičkom ni u hemijskom smi -
s lu. Mozak se stalno menja. Svaki put kada
osoba nauči nešto novo, bilo svesno ili
podsvesno, to iskustvo menja strukturu
mozga. Dakle, prenošenje putem nerava
(ne urotransmisija) ne samo što sadrži naj -
novije informacije, već će, ako se učenje
odvija odgovarajućim intenzitetom i po
odgovarajućoj šemi, ono promeniti sledeće
prenošenje putem nerava. Ako je neko
iskustvo dovoljno značajno da bi se zadr -
žalo u memoriji, ono će dovesti do stva -
ranja novih sinaptičkih veza, prekidanja
starih i jačanja ili oslabljenja postojećih
veza.
Doživljaj stresa, bolest ili konzumiranje
alkohola ili nekih drugih toksina mogu
uništiti neurone. Savremeni podaci poka -
zuju da se novi neuroni mogu razviti čak i
u mozgu odraslih osoba,10 gde mogu
doprineti stvaranju novih uspomena. Kao
rezultat iskustva, informacija sada kruži
drugačijom putanjom. Mnoge od ovih
promena mogu biti dugotrajne ili čak
stalne. Na ovaj način mogu da postoje
različita sećanja na događaje koji su se
desili pre 20, 30 ili čak 50 i više godina,
uključujući mnoga naša sećanja iz detinj -
stva.
Većina od naših 35,000 gena11 učes -
tvuje u građenju ove zaista zadivljujuće
strukture koju mi zovemo mozak, ali
svakako da nisu jedini koji učestvuju u
tome. Mozak se izgrađuje i menja kroz
iskustvo i pod uticajem sredine. Stoga na -
čin ishrane, stil života i mnogobrojne odlu -
ke koje donosimo svakog dana u ogromnoj
meri utiču na efikasnost funkcionisanja i
ponašanja našeg mozga. Uputstvo dato u
Bibliji pre skoro 2000 godina je čak i
značajnije u svetlu moderne nauke: “I da
se obnovite duhom uma svojega.”12
Mentalni poremećaji
Uzimajući u obzir tako složenu strukturu
i funkciju ljudskog mozga, ne bi trebalo
da nas iznenadi što u njemu ponekad dođe
i do nekih poremećaja. Postoje dve osnov -
ne grupe mentalnih poremećaja. Poreme -
ćaji vezani za zavisnost, poput alkohola ili
droga, nazivaju se bolesti zavisnosti Svi
ostali se nazivaju “mentalni poremećaji”.
Zašto se pravi ta razlika? Sve bolesti zavisnosti
imaju u sebi komponentu mentalnog,
ali možda zahtevaju drugačiji pristup
lečenju od mentalnog poremećaja koji u
sebi nema komponentu zavisnosti.
Činjenica je da mentalni poremećaji i
bolesti zavisnosti uzimaju veliki danak u
savremenom društvu. Skoro 82% stanov -
nika Menhetna u Njujorku pokazuje neke
znake i simptome mentalne rastrojenosti.
Međutim, kod većine njih ti znaci i simptomi
nisu zastupljeni svi odjednom niti traju
toliko dugo da bi se mogla postaviti dijagnoza
mentalnog obolenja.13 Prema nedav -
no urađenim procenama, 28% stanovniš -
tva SAD (44 mili ona ljudi) ima neki mentalni
poremećaj ili bolest zavisnosti u bilo
kom periodu svog života kao što je
prikazano u tabeli 3.14,15 Zapazite da oko
22% ima neki mentalni poremećaj, dok
preostalih 6% pati od ne ke bolesti zavisnosti.
16,17,18

NASTAVICE SE