Izlaz iz depresije,Dr.Nil Nidli
O autoru . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 4
Uvod . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 5
1. Čudesni um i nevidljiva bolest . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 7
2. Skrivene opasnosti depresije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 17
3. Šta izaziva depresiju? . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 32
4. Lečenje depresije ishranom . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 59
5. Stil života kao lek protiv depresije . . . . . . . . . . . . . . . . . 71
6. Lekovite biljke i lekovi . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 86
7. Stres i zabrinutost . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 104
8. Stres bez potresa . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 123
9. Čeoni režanj mozga . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 147
10. Izlečeni za 20 sedmica . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 188
Dodaci . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 197
Dr Nil Nidli je specijalista interne medicine sa posebnim angažmanom u kardiologiji,
gastroenterologiji, hitnoj službi i preventivnoj medicini. Diplomirao je na Univerzitetu
Endrus (Andrews) u Mičigenu, na smeru biohemija. Specijalizaciju je završio 1986.
godine na Uni ver zitetu Loma Linda u Kaliforniji, gde je bio rangiran među prvih 10%
najboljih studenata u svojoj klasi.
Nastavio je sa svojim usavršavanjem interne medicine u Ketering (Kettering) medicinskom
centru na Vrajt (Wright) državnom univerzitetu u Ohaju godine 1989, a iste
godine je dobio sertifikat Američke komisije za internu medicinu. Član je Američkog
medicinskog udruženja, Američkog koledža lekara i Alfa-omega-alfa medicinskog
udruženja, kao i brojnih drugih zdravstvenih i medicinskih udruženja. Postao je izuzetan
stručnjak u kardiologiji, gastroenterologiji i hitnoj službi.
Godine 1989. došao je u Ardmor (Ardmore), u Oklahomi, zbog izuzetne mogućnosti
da radi i sa akutnim slučajevima u internoj medicini sa naročitim angažmanom na hitnoj
službi, kao i na polju poboljšanja načina života i preventivnoj medicini na Ardmor
institutu zdravlja. Dr Nidli radi od 1996. godine kao medicinski direktor na Ardmor institutu
zdravlja i njegovom centru za promovisanje pravilnog načina života. Takođe je šef
medicinskog odeljenja Mersi (Mercy) memorijalne bolnice i zdravstvenog centra, i
predsednik je medicinskog tima.
Dr Nidli je držao mnoga predavanja u Americi, Kanadi, Evropi i Rusiji na temu
ishrane, načina života i zdravlja. Držao je brojne seminare o ishrani, škole kuvanja (sa
svojom ženom Erikom), seminare o stresu i programe za odvikavanje od pušenja. Radio
je u produkciji serije obrazovnih video materijala o zdravlju po pitanjima koja se obrađuju
u ovoj knjizi, i u drugoj njegovoj knjizi Zakoni zdravlja i izlečenja, od kojih su neki
emitovani na nacionalnoj satelitskoj televiziji. Živi u Oklahomi sa suprugom i tri sina.
UVOD
Zašto knjiga o depresiji iz pera specijaliste interne medicine? Iskreno govoreći, nisam
mnogo znao o depresiji kad sam završio specijalizaciju iz interne. Da, imao sam psihijatriju
kao predmet i tokom stažiranja, kada sam i vodio psihijatrijske konsultacije pod
nadzorom. Čuo sam i nekoliko predavanja od uvaženih autoriteta na tu temu. Morao
sam da budem u toku sa delovanjem, uzgrednim efektima i mogućim interakcijama
lekova koji se koriste u lečenju depresije iz prostog razloga što su ih koristili mnogi pacijenti
koji su mi dolazili. Ipak sam ostao šokiran kada sam nakon završetka specijalističke
prakse pročitao članak u časopisu “Archives of Internal Medicine”, koji prati najaktuelnija
istraživanja iz moje oblasti, u kom je utvrđeno da jedan od 3-6 pacijenata koji se
ambulantno leče kod interniste pati od depresije. Ako je ovo tačno, razmišljao sam, onda
je to najčešća bolest kod mojih pacijenata; a osećao sam se nedovoljno potkovanim da
im pomognem da je prevaziđu.
Stoga sam naumio da saznam što je moguće više o depresiji: šta je izaziva, kako se
može sprečiti njen nastanak, kao i kako se najbolje leči. Počeo sam da nabavljam i čitam
najnovije naučne članke od najeminentnijih psihijatara koji su se bavili ovom tematikom.
Većina ovih članaka bavila se time kako najpreciznije dijagnostikovati ovu bolest ili je
obrađivala efekte najnovijih lekova. Oni članci koji su doticali moguće uzroke, obično bi
navodili genetičke sklonosti i nekolicinu socioloških faktora rizika.
Kao internista praktičar, svake sedmice sam po nekoliko sati odvajao da pratim tek
objavljene studije koje se bave internom medicinom. To je široka oblast koja obuhvata
dijagnostikovanje i lečenje bolesti unutrašnjih organa kod odraslih. Jedan od tih “unu -
trašnjih organa” je i mozak. Oduvek sam gajio duboko interesovanje za proučavanje
mozga iz više razloga, a jedan od njih je moje nastojanje da funkcionisanje sopstvenog
mozga dovedem na najviši mogući nivo.
Mnogi od mojih svakodnevnih pacijenata upućeni su mi od strane drugih lekara koji
nisu uspeli da ustanove pravi uzrok koji izaziva njihove simptome. Često sam bivao za -
mo ljen da dijagnostikujem i lečim ove “teške” pacijente. Nakon otkrića da su oni u većini
zapravo depresivni, ne samo da sam nastavio da pratim najnovija istraživanja mozga,
već sam počeo da čitam i članke koji su se specifično bavili depresijom.
Malo po malo, počeo sam da shvatam da su potencijalni uzroci depresije prilično
broj ni i mnogo ih je više nego samo socijalni faktori i genetika. Kada su 90-te godine
otvorile pred naučnicima saznanja o ključnoj ulozi frontalnog (čeonog) režnja mozga u
nastanku depresije, shvatio sam da većini ljudi koji pate od depresije nije rečen pravi
uzrok njihovog stanja. Skoro niko nije radio na dijagnostikovanju samog uzroka koji je
doveo do depresije pacijenta. I šta je bio rezultat? Zavisnost od lekova i/ili psihološko
savetovanje kako bi se preživelo. To je često značilo zameniti simptom neobjašnjive tuge
za čitav niz fizičkih i mentalnih sporednih efekata lekova. To je ponekad čak značilo
ispoljavanje raznih društvenih posledica neadekvatnog savetovanja. Ovim poražavajućim
ishodima dodavana je činjenica da je depresija postajala sve prisutnija u savremenom
društvu.
Imajući sva ova saznanja počeo sam sa novim pristupom mojim depresivnim pacijentima.Umesto da ih samo precizno dijagnostikujem i odmah stavim na najnovije lekove koji bi delovali protiv depresije, prvo bih istražio šta je dovelo do njihovog stanja. Zatim bismo osmislili terapijski plan koji bi se pozabavio ovim uzročnicima. Rezultatisu bili zaista fascinantni. Kroz svega 20 sedmica, velika većina mojih depresivnih pacijenataviše nije zavisila od lekova i savetovanja, pa čak nisu morali ni na internističke kontrole kod mene. Da, bili su zaista izlečeni od ovog mračnog stanja. Kako sam počeo da ova iskustva delim sa kolegama i javnošću, često sam bivao zamoljen da ove uzbudljive informacije složim u knjigu, tako da i mnogi koji me nikad neće sresti mogu imati koristi od ovog pristupa depresiji.Želja mi je da i vi, čitaoče, uživate u ovoj knjizi i da je nađete za korisnu, praktičnui motivišuću dok budete otkrivali PUT IZLASKA IZ DEPRESIJE
1 POGLAVLJE
CUDESAN UM I NEVIDLJIVA BOLEST
A. L. je dobro znao šta znači biti potiš -
ten. U jednom periodu života bio je zapao
u takvu depresiju koja ga je totalno
pgnetarali sala. Jednom drugom prilikom
izjavio je: “Ja sam sada najnesrećniji
čovek na svetu. Kada bi se ono što osećam
jednako raspo delilo na sve pripadnike
ljudske porodice, na čitavoj zemaljskoj
kugli ne bi bilo ni jednog nasmejanog lica.”
A. L. je imao razloga da bude
neraspoložen. Rodio se u siromašnoj
porodici, doživeo neuspeh na poslu, a
potom nije primljen na posao na kojem je,
kako je osećao, mogao da da sve od sebe.
Žena koju je iskreno voleo prerano je
umrla. Kasnije je zaprosio jednu drugu
devojku i ona ga je odbila. Izgledalo je kao
da se zbog svojih iskustava iz prošlosti i
sklonosti ka melanholiji A. L. nikada neće
uzdići iznad okolnosti i učiniti nešto od
svog života.
Decenijama kasnije, na drugom kraju
sveta, dogodilo se nešto slično. Ovoga pu -
ta osoba je pripadala drugom društvenom
sloju. Iako se rodio u bogatoj porodici, V.
Č. se od malena suočavao sa izazovima na
fizičkom, mentalnom i emocionalnom pla -
nu. Kada mu je bilo tri godine, pao je sa
magarca i dobio potres mozga. U jeda -
naestoj godini život mu je visio o koncu
kada je njegov lekar pokušavao da ga
spase od galopirajuće upale pluća. Kada je
imao 18 godina, rasprsnuo mu se bubreg
usled pada sa visine od skoro 9 metara,
nakon čega se sedmicama oporavljao.
Često se činilo da će ga mentalni i
emocionalni izazovi sa kojima se suočavao
dotući. Dva puta je pao na prijemnom
ispitu za koledž na koji je želeo da se upiše. Otac nije umeo da uteši V. Č. kada
su u pitanju bili njegovi neuspesi u školi.
Prebacivao je svom sinu da vodi “dokon,
besciljan i beskoristan život” i – smatrajući
promenu smera u životu potpuno
nemogućom - prognozirao mu da će
postati “običan lezilebović, jedan među
stotinama propalih učenika državnih škola”
koji će na kraju “živeti jednim bednim,
nesrećnim i jalovim životom”. Ovi izazovi
sa kojima se suočavao mladi V. Č. ukratko
objašnjavaju korene depresije koja će ga
mučiti čitavog života. Činilo se da je V. Č.
osuđen da živi povučenim životom, usam -
ljen, nesrećan i potpuno anoniman. Zaista,
čini se da depresija uništava našu
kreativnost, spontanost, našu sposobnost
da postižemo željene ciljeve u životu, da
se radujemo i shvatimo suštinu našeg
bića.
Međutim, depresija ne mora da znači i
kraj nečije životne priče. A. L., čije je puno
ime i prezime bilo Abraham Linkoln, mo -
gao je da se preda svojoj depresiji i da
nikada ništa ne postigne u životu. Umesto
toga, on se probijao napred i postao jedan
od najcenjenijih američkih predsednika
svih vremena. Njegov život je dokaz da
ljudski mozak ima ogroman potencijal. U
jednom trenutku njegovog života činilo se
da je Linkolnov um bio toliko opterećen da
više nije mogao da funkcioniše, ali mu je
kasnije omogućio da sastavi i održi poznati
govor u Getizburgu.
Depresija mladog V. Č. mogla je da bu -
de poslednje poglavlje u tužnoj biografiji
još jednog čoveka u svetskoj istoriji. Me -
đutim, Vinston Čerčil (kako je glasilo njegovo
puno ime) se takođe uzdigao iznad okolnosti i pokrenuo Britaniju u jednom od
njenih najtežih perioda. “Državnik,” “Go -
vornik,” “Motivator,” “Vođa” – sve su to
atributi koji se pripisuju nekome ko je mo -
gao da se prepusti i preda osećanju potiš -
tenosti.
Nada za žrtve depresije
Životna priča Abrahama Linkolna i
Vinstona Čerčila daju nadu svima onima
koji zapadaju u depresiju. Obojica su
dolazila u mnoge oštre sukobe na polju
ljudske misli. Ipak, najvažniji sukobi u njihovom
životu odigrali su se na nivou njihovog
sopstvenog uma. Zaista, bilo da se
borite sa depresijom ili nekim drugim izazovima
na polju mentalnog zdravlja ili ne,
vaša životna priča zavisi od toga koliko
uspešno umete da iskoristiti potencijal i
snagu vašeg mozga.
Međutim, iskoristiti tu snagu i potencijal
nije nimalo lak zadatak. Iako je naš
mozak i čudesan i snažan, to je, s naučne
tačke gledišta, organ o kojem, od svih
organa u našem organizmu, verovatno
najmanje znamo. Ironija je u tome što
bolest depresije i njeno lečenje na čudesan
način prikazuju potencijal ljudskog
mozga, ali i brojne tajne njegovog
funkcionisanja. Bez obzira da li ste već
imali priliku da doživite žestok napad
depresije ili ne, bolje razumevanje suštine
ove česte bolesti može vam pružiti nove
mogućnosti da poboljšate funkcionisanje
sopstvenog uma.
Kada pomislimo na sile koje su oblikovale
svet i naš život, zaista se treba zamisliti
nad činjenicom da jedan tako mali
organ težak samo 1360 grama može u
potpunosti da odredi našu sudbinu. Zaista,
mozak igra glavnu ulogu u formiranju
našeg ličnog identiteta i od njega u
najvećoj meri zavisi naša sposobnost
uspešnog postavljanja i postizanja ciljeva
u životu.1 Mozak je pokretač celokupnog
ljudskog ponašanja. Naše uspomene, naše
želje, sposobnost donošenja razumnih
odluka, radostan smeh, duboka tuga, jecaji
i plač – sve su to funkcije mozga.
Složenost ljudskog mozga
Ljudski mozak predstavlja najkomplikovaniju
strukturu koju je nauka ikada
istraživala. U tabeli 1 navedeno je nekoliko
zapanjujućih činjenica o mozgu.
Zapazite da on procentualno predstavlja
vrlo mali deo naše ukupne težine, ali je za
njegovo funkcionisanje potrebna srazmerno
mnogo veća količina telesne energije.
On se sastoji bukvalno od milijardi nervnih
ćelija koje se nazivaju neuroni. Postoji veliki
broj različitih tipova neurona. Svaki od
njih ima svoj specifičan hemijski sastav,
oblik i veze.2 Te mnogobrojne veze između
neurona i njihovo međusobno komuniciranje
predstavljaju pravo čudo. Ovim či -
nje nicama smo, međutim, tek zagrebali
površinu složenosti mozga.
Funkcije zdravog mozga zavise od
sposobnosti neurona da efikasno komuniciraju
jedni sa drugima. U toku ovog
procesa komuniciranja električni signali se
prenose do drugih neurona u obliku hemij -
skih signala. Ove funkcije su detaljnije
objašnjene u Dodatku I.
Mozak je sastavljen od delova koji se
zovu režnjevi. Režnjevi mozga su prikazani
na slici 1. Zadnji deo mozga, zvani okci -
pitalni (potiljačni) režanj, nalazi se na sredini
na desnoj strani i najmanji je od svih
režnjeva. Vezan je za čulo vida kao i za
početne faze vizuelne obrade objekata
poput određivanja njihove boje i oblika ili njihovog položaja u prostoru. Oštećenja
na potiljačnom režnju mogu izazvati
vizuelne halucinacije, ograničeno vidno
polje, nesposobnost prepoznavanja lica i
mesta i razlikovanja boja ili nemogućnost
razumevanja značenja onoga što se vidi.3
Odmah iza gornjeg centralnog dela
mozga, nalazi se parijetalni (temeni)
režanj. On tumači i integriše informacije iz
senzornih oblasti, omogućavajući nam da
odredimo “šta” ti objekti predstavljaju i
“gde” se nalaze. Zadužen je za dodir i
početne faze obrade dodira, interpretirajući
snagu pritiska i vrstu dodira. Neke od
njegovih funkcija obuhvataju čitanje,
pisanje, matematičke proračune, razume -
va nje reči i značenje, razumevanje jezika i
prostorne odnose.4
Na gornjoj levoj strani (slike 1) je pri -
kazan frontalni (čeoni) režanj, koji je zadu -
žen za pokret. Frontalni režanj je najveći
među moždanim režnjevima zauzimajući
jednu trećinu ukupne površine mozga.5
Prednji deo frontalnog režnja, poznat kao
prefrontalni korteks, zadužen je za najvažnije
funkcije mozga, uključujući
sposobnost planiranja i integrisanja poda -
taka, kako fizičkih tako i emocionalnih, a
učestvuje i u kontrolisanju ponašanja.
Omo gu ćava nam da tačno procenimo naše
ponašanje i pravilno odreagujemo na
događaje i situacije.
Ljudi koji imaju oštećenje frontalnog
(čeonog) režnja mogu uspešno rešiti neke
testove inteligencije, ali se može desiti da u stvarnim životnim situacijama koje zah -
te vaju mentalnu fleksibilnost i planiranje
uopšte ne umeju da se snađu. Frontalni
režanj obavlja različite funkcije poput finih
pokreta prstiju, kreativnog govora, muzi -
ke, pokreta očiju i apstraktnog mišljenja.6
Temporalni (slepoočni) režanj se nalazi
na donjoj levoj strani (slike 1) i obuhvata
hipokampus gde se združuju uspomene
vezane za ljude, mesta i predmete. On
kontroliše sluh i razumevanje zvukova, kao
i instinktivne i osnovne motorne funkcije
tela. Oštećenje temporalnog režnja može
izazvati gluvoću, nesposobnost interpretiranja
zvukova, auditivne halucinacije,
slabljenje pamćenja, konfuznost u govoru
i slabije razumevanje jezika.7
Mali mozak, prikazan na donjoj desnoj
strani (slike 1) učestvuje u finoj koordinaciji
pokreta i atletskim veštinama. Nalazi
se odmah iznad stabla mozga. On kontroliše
pokrete tela, ravnotežu i pokrete
očiju. Oštećenje malog mozga može izazvati
loše držanje tela i poremećaje u hodu,
pokretanju ruku, nogu i očiju.
Iako predstavlja mali deo mozga u
oblilku badema, amigdala igra značajnu
ulogu u emocionalnoj funkciji. Ona učes -
tvuje u davanju emotivnog značenja do -
gađajima i predmetima, a igra i posebnu
ulogu u negativnim emocijama kao što je
strah – naročito reakcija “borba ili bekstvo”.
Osim toga, on kontroliše i uzimanje
hrane, seksualno ponašanje, agresivno
ponašanje i želju.8
Centar za emocije u mozgu poznat je
pod nazivom limbički sistem. Dodatak II
predstavlja kratak pregled sastavnih delova
limbičkog sistema mozga. On deluje
kao posrednik kada doživljavamo različite
emocije, učestvuje u osnovnim reakcijama
i skladištenju uspomena. Oštećenje limbičkog
sistema može dovesti do toga da
osoba zapadne u stanje sanjarenja ili du -
bo ke depresije, da ima nisko mišljenje o
sopstvenoj ličnosti, da nepotrebno oseća
strah ili preterano zadovoljstvo i da izgubi
pamćenje.9
ČUDESNI UM I NEVIDLJIVA BOLEST 9
Slika 1. Režnjevi mozga
Potiljačni
režanj
Čeoni režanj Temeni režanj
Slepoočni režanj Mali mozak
Mozak nije statičan organ; njegova
struktura se neprestano menja. Te prome -
ne su objašnjene u tabeli 2.
Ono što najviše zadivljuje i iznenađuje
kada je u pitanju mozak jeste da on nije
statičan, ni u fizičkom ni u hemijskom smi -
s lu. Mozak se stalno menja. Svaki put kada
osoba nauči nešto novo, bilo svesno ili
podsvesno, to iskustvo menja strukturu
mozga. Dakle, prenošenje putem nerava
(ne urotransmisija) ne samo što sadrži naj -
novije informacije, već će, ako se učenje
odvija odgovarajućim intenzitetom i po
odgovarajućoj šemi, ono promeniti sledeće
prenošenje putem nerava. Ako je neko
iskustvo dovoljno značajno da bi se zadr -
žalo u memoriji, ono će dovesti do stva -
ranja novih sinaptičkih veza, prekidanja
starih i jačanja ili oslabljenja postojećih
veza.
Doživljaj stresa, bolest ili konzumiranje
alkohola ili nekih drugih toksina mogu
uništiti neurone. Savremeni podaci poka -
zuju da se novi neuroni mogu razviti čak i
u mozgu odraslih osoba,10 gde mogu
doprineti stvaranju novih uspomena. Kao
rezultat iskustva, informacija sada kruži
drugačijom putanjom. Mnoge od ovih
promena mogu biti dugotrajne ili čak
stalne. Na ovaj način mogu da postoje
različita sećanja na događaje koji su se
desili pre 20, 30 ili čak 50 i više godina,
uključujući mnoga naša sećanja iz detinj -
stva.
Većina od naših 35,000 gena11 učes -
tvuje u građenju ove zaista zadivljujuće
strukture koju mi zovemo mozak, ali
svakako da nisu jedini koji učestvuju u
tome. Mozak se izgrađuje i menja kroz
iskustvo i pod uticajem sredine. Stoga na -
čin ishrane, stil života i mnogobrojne odlu -
ke koje donosimo svakog dana u ogromnoj
meri utiču na efikasnost funkcionisanja i
ponašanja našeg mozga. Uputstvo dato u
Bibliji pre skoro 2000 godina je čak i
značajnije u svetlu moderne nauke: “I da
se obnovite duhom uma svojega.”12
Mentalni poremećaji
Uzimajući u obzir tako složenu strukturu
i funkciju ljudskog mozga, ne bi trebalo
da nas iznenadi što u njemu ponekad dođe
i do nekih poremećaja. Postoje dve osnov -
ne grupe mentalnih poremećaja. Poreme -
ćaji vezani za zavisnost, poput alkohola ili
droga, nazivaju se bolesti zavisnosti Svi
ostali se nazivaju “mentalni poremećaji”.
Zašto se pravi ta razlika? Sve bolesti zavisnosti
imaju u sebi komponentu mentalnog,
ali možda zahtevaju drugačiji pristup
lečenju od mentalnog poremećaja koji u
sebi nema komponentu zavisnosti.
Činjenica je da mentalni poremećaji i
bolesti zavisnosti uzimaju veliki danak u
savremenom društvu. Skoro 82% stanov -
nika Menhetna u Njujorku pokazuje neke
znake i simptome mentalne rastrojenosti.
Međutim, kod većine njih ti znaci i simptomi
nisu zastupljeni svi odjednom niti traju
toliko dugo da bi se mogla postaviti dijagnoza
mentalnog obolenja.13 Prema nedav -
no urađenim procenama, 28% stanovniš -
tva SAD (44 mili ona ljudi) ima neki mentalni
poremećaj ili bolest zavisnosti u bilo
kom periodu svog života kao što je
prikazano u tabeli 3.14,15 Zapazite da oko
22% ima neki mentalni poremećaj, dok
preostalih 6% pati od ne ke bolesti zavisnosti.
16,17,18
NASTAVICE SE
