Hallo Blog - Teme naše svakodnevnice

Svi smo mi ponekad stoperi zivota,ponekad ptice zlosutnice,ponekad senka onog sto je bilo,ili odsjaj onog sto ce biti!
Svi cemo se kajati sto nismo dovoljno voleli,prastali..

 

 

Autor ovog clanka:

Mina

Prijavite i vi vas clanak na:  halloportal@gmail.com

Volim te....
Zbog toga sto si od mene napravio srecnu zenu
Zbog tvojih malih teorija svega i svacega
Zbog toga sto nenapustas samog sebe kad si povrjedjen i
sto se bojis biti neljubljen
Zbog toga sto kad pricam neuspjevam do kraja reci sto zelim
Zbog leptirica koji pokreces u mom stomaku
Zbog toga sto sam nasla onu drugu polovicu sebe
Zbog toga sto si mi dao volju da i dalje zivim
Zbog toga sto po cjeli dan mislim na tebe
Zbog tople kupke koju si mi obecao
Zbog toga sto si mi rekao da sam ja zena koja bi ti odgovarala
Zbog toga sto mi se volim tvoj njezni glas
Zbog toga sto si me nazvao "golubice moja"
Zbog (ne)strpljenja koje imas da se vidimo
Zbog svega sto prezivljavas jer i meni je isto
Zbog tisucu tvojih rijeci koje jas uvjek pamtim...(skoro sve)
Zbog toga sto si primjetio da imam mladez na vratu
Zbog toga sto si mi pokazao u koje zvjezde treba da gledam
Zbog tvoje male ljutnje da uzivas u slobodi dok jos mozes
Zbog svega ljubavi mojaaaaaa Volim Te
Zbog svih ideja koje imas a svesni smo oboje nasih ljudskih mogucnosti
Sad znam da postoje osobe koje se jednostavno privlace postojanjem,svojom dusom i duhom,pozitivnim mislima,blazeni i srecni.
Ostavila sam iza sebe sve zablude i promasaje koje tiste,sasvim lako kao nesto beznacajno .I netrazim se vise u mom predhodnom zivotu,
samo sebi sama mogu reci O KOJA SI BUDALA BILA.....
I znam i sigurna sam u to da si u meni probudio ljubav koja je bila pokopana i mislila sam da mi se to kad dogoditi nece.
Taj blazeni osmjeh na licu kad pomislim na tebe(a stalno mislim) i cini mi se da su svi oko mene zavidni mojoj radosti.....
Radujem se maju .....da prikupljamo skupa prosutu mjesecinu po plavim ruzama .....nas dvoje...
da pricamo do ujutro i da zaspem na tvom ramenu
Ostalo mi je u sjecanju iz jedne knjige koju sam usput procitala .....Biti voljen neznaci nista (tada to jos nisam razumila i bilo mi je cudno), a da je voljeti sve ...sposobnost da osjecamo ono sto daje vrijednost i ljepotu nasem postojanju.I da je sreca uvijek tamo gdje je neko ko umije da voli i zivi za svoja osjecanja,ako ih njeguje ,ako ih ne potiskuje...Ljepota ne donosi srecu onome ko je posjeduje nego onome ko umije da je voli i da joj se divi....
I sve me manje ispunjavaju sitna zadovoljstva koja sacinjavaju zivot i shvatam gdje treba trazit prave izvore radosti i smisla......
Saljem ti poljubce daskom sa mog dlana....zadrzi ih na svojim usnama

Autor: Londondreams

Prijavite i vi vasu pricu:  halloportal@gmail.com

Prastajte slepi, gluvi, stari, prognani, bolesni, usamljeni… Prastajte nesrecni…Oprostite za pesmu koju je tuga mozda zauvek zarobila u vasim srcima. Pesmu o ljubavi, mladosti, zivotu. Prastajte, jer je danas moje srce peva!
Prognani, ja imam svoj dom i u njemu kutiju sa dve velike drvene zvezde. Na jednoj je glagoljicom napisano “sreca”, na drugoj “tuga”. Usnim li lep san, ujutru izvucem jednu. Ako je “sreca”, ostvarice se…A onda ustajem i cesljam dugu kosu. Volim kada mi meko pada na vrat. Pravim grimase u ogledalu. Tako se sama zabavljam… Na starom gramofonu, stara ploca i pesma o “zivotu obicnog tempa”… Majka je odavno ustala. Zorom je opet zagledala moje lice misleci da spavam. Osecam miris njene kreme, jutarnjeg caja i supe od persuna. I otac je poranio. Oblaku crne kafe saopstava svoje misli vise snevan, nego budan. Brat spava grleci jastuk. Kuca odise slatkim mirom. Sunce se radja…
Ima neceg divnog u mojoj kuci! Neceg carobnog u zivotu u njoj!… Kada izadjem napolje na sebi osecam poglede prozora, ulaznih vrata i stubova! Prastajte, Prognani.
Slepi, Sunce se radja, ja gledam u njega. Oci me bole od bljestave svetlosti, ali ne skidam pogled. Trazim. Ja trazim reci da kazem toj ogromnoj zvezdi koliko je lepa danas, koliko mi je slicna danas, koliko je volim danas… A na trenutak mi se ucini da ona ne postoji, da je to, ustvari, kovceg pun zlata koje isijava. Jedan zrak, jedan dukat. Onda se trgnem i rasirim prste. Saku mi obliva toplina. Grabim jedan dukat i stavljam ga u levi dzep… Slepi, danas je i prolece doslo sa tim Suncem. Doneli su mi bokore jagorcevina i divljih zumbula. Uberem poneki cvet i sednem na meku travu. Slobodnim dlanom pritiskam vlaznu zemlju i upirem pogled u tek olistale krosnje…
Ima neceg divog u pogledu na prolece i Sunce! Kada se popnem na najmanje drvo pomislim da sam kraljica! Ima neceg carobnog u pogledu na moje kraljevstvo! Prastajte, Slepi.
Gluvi, upirem pogled u olistale krosnje uzalud trazeci najlepsu pticu. Svaka je lepa. Cujem cvrkut i svaki put drugaciju pesmu… I zvizdim. Ja zvizdim ne bih li im na
njihovom jeziku otpevala svoje stihove… Gluvi, cujem i lavez pasa koji pozdravljaju Sunce, sapat tresnje u mom dvoristu! Cujem i krik ljubavi koji se otet iz srca zaljubljenih, prolama vazduhom…
Oprostite, Gluvi, jer ima neceg divnog u ovoj melodiji, u ovom zivotu koji plese slusajuci je!…
A prastajte mi i Bolesni i Stari, sto cujem krike ljubavi koju je ogromna snaga mladosti nasla u obicnim stvarima! U mirisu kreme, supi od persuna i vlaznoj zemlji… Prastajte usamljeni sto jedan putnik nosi ruzu za mene…
Naposletku, oprostaj od vas trazim, Mrtvi, jer ima neceg divnog u tome sto se zivi!…

Ovu lepu i poucnu pricu nam je poslao, Igi. Mi mu se ovom prilikom zahvaljujemo, na ovako lepim tekstovima! Prijavite i vi vasu pricu: halloportal@gmail.com

Stajala je na samoj ivici obale.

Grane su se nadvile nad Dunav doticale reku koja se uvijala i hitala ka svom ušću. Maleni čamac je prepušten matici hitao ka svojoj luci.

Nestrpljivo je menjala baterije na svom digitalcu...samo još malo i uspeće da snimi stari Beograd, Nebojšinu kulu, i čamac...još samo malo da se nagne, uhvatiće i oblak i pticu koja klikče raširenih krila ...još samo milimetar da se pomakne u desno. Grana je uronila u reku, zapljusnuo ju je talas, i zalazeće Sunce obasjavalo je kapljice prelivajući ih u dugine boje.

Ako se nagne samo malo....

Tras –bum

To samo malo je bilo dovoljno da skupa sa aparatom poleti ka bujici.

Panično je zamahala rukama, ne nije iznenada naučila da leti. Grčevito se uhvatila za granu, noge su upale u vodu, i ona je pokušala da se izdigne iz vode... uzalud...

Čamac je naglo skrenuo ka njoj.

Gledala ga je, da li je vidi, panično je zavikala

-U pomoć

Ne, ne vidi je, skrenuo je oštro.

Ruke postaju sve teže, prsti bolniji, sklapa oči, a onda kao u nekoj bajci, čamac se okrenu, mladić upali motor...sve je bliže i bliže...ruke su sve bolnije i bolnije...još samo malo...malo...evo stićio će...ne neće...pašće...utopiće se...

I kao na  filmu kad ruke ne mogu više da se drže za granu, kad se prsti sami otvaraju, začu glas

-Tu sam ljubavi, video sam te na obali iz čamca, prepoznao bih te medju hiljadu...

Zagrljaj, spas, sigurnost... On je uvek tu kad joj treba...

 

Ovu, lepu i poucnu pricu, je poslala AnaM!

Koliko smo mi spremni da se zrtvujemo i cinimo ovako velike stvari za nekoga?

Posaljite vasu pricu na halloportal@gmail.com

Stanovao je u mojoj zgradi

Gledala sam ga ispod oka kad je prolazio, nikad nije pogledao ni u mom pravcu.

Utrčala bih u kuću, satima se gledala pred ogledalom  misleći zašto me ne primećuje.

Tog dana sam srela drugaricu. Zastale smo u hodniku zgrade i počele one naše večite priče. Jednog trenutka sam joj se požalila što živim u XXI veku

-Volela bih da sam u zamku, da mi vitez dodje pod prozore i zapeva serenadu.

-Ti si šašava. Ko još peva serenade? Možda sa društvom na klupi i da zapeva, ali serenada...

-Znam, ali ja tako želim...

Te večeri sam rano legla, sutradan me je čekalo milion obaveza. Mesec se kupao izmedju oblaka i solitera, trava se zelenila posle obilne kiše prethodnih dana. Sve je mirisalo na šumu, tajanstvenost noći nisu prekidali ni zvuci velegrada.

I onda neki šum pod prozorom, neko se saplete o klupu...i začuše se zvuci gitare. Prvo nekoliko akorda, pa sve snažnije. Sakrila sam se iza zavese, otvorila širom terasu.

            On!

Pecao je neku pesmu, gledao prema mojim prozorima...ja sam drhtala kao jasika na vetru.

Kome li peva?

I polako reči su se šunjale prema meni, glas mu je postajao sve jači i začu se ima AnaM...

Priznajem, komšije su poludele, počeli su da se deru na njega, da ga gadjaju  uvelim cvećem, sigurno su iskoristilipriliku da bace smeće kroz prozor, ali ja ništa nisam čula. Izašla sam na terasu mahnula mu rukom i bila najsrećnija na svetu.

On se nasmešio, pokazivao mi nešto rukama i poslao poljubac

Sutradan me je čekao pred zgradom.

-Nisam se usudjivao da ti pridjem, mislio sam da ćeš me odbiti ako ne nadjem pravi način

Od tog dana smo zajedno. Čini mi se da više ne hodam...letim od sreće...

 

Slozicete se, da je clanak izuzetan, i ovo je nesto sto se bas retko moze videti. Autorka ovog fantasticnog clanka, AnaM, vas poziva da joj se pridruzite u piskaranju ovako lepih i pozitivni stvari!

Verujem, da svako od nas ima neku svoju lepu pricu. Nismo svi tuzni, prevareni, ostavljeni, razocarani, svako ima neku svoju pricu iskrene ljubavi!

Prijavite vas clanak na:  halloportal@gmail.com

Autor, naravno nasa AnaM!

Uf što mi danas nedostaješ.
Moje usne te jutros nisu dotakle. Mislila sam da ćemo kasnije...
Više nikad neću ništa ostaviti za kasnije. Bez tebe sam slaba, nervozna, ne mogu da radim, ne umem da živim bez tebe.
Kako sam uopšte živela bez tebe ikad?
Kad sam te toliko zavolela?
Tvoja vrelina me privlači. Dodir na usnama. Neke prijateljice, kažu, ma, ja volim hladno. Hladno? Ako nemam tvoju vrelinu, tvoju slast, tvoju strast,  kako ću razbuktati svoju?
Što te želim sad.... želim te više od ičega.... Usne su mi suve, želim da ih dotakneš...
Nema te, a ja osećam tvoj miris... ne  neću... ne želim to... hoću da budem jača. Zašto me progoni tvoj miris i u snovima?
Sedela sam u kafiću, bez tebe. To nije to. Srkućem neki sok, a u meni plamti želja za tobom.
Volim kako me opuštaš, činiš srećnom, nikad mi te nije dosta, nikad...

Nema na svetu ništa kao ti. Sve sam probala. Da odem ne znam kud, opet je uzalud. Neka bude šta hoće. Osećam sreća je blizu, imaću te. Neka svi kažu da sam slaba, ali idem da stavim vodu i popiću te, slatka moja ljubavi, u jednom dahu, dotaknuću te, jezikom probati, usnama poljubiti, osetiti kako me greje tvoja vrelina, znam zajecaću od uživanja, uvek sam te volela više nego što sam želela uf... stiže... moj koktelcic....

 

Autor clanka, je nasa prijateljica AnaM!

Cveće

Obožavam da dobijem cveće, naročito  onaj trenutak kad mi ga ON predaje, kad zbunjeno nešto muca, i strasno me zagrli, ljubeći, samo da ne gleda u mene i ne mora da govori.

Pomislim kako je došao do tog cveća, i ne mogu da budem kamena srca.

Vidim ga!

Ide nezainteresovano pored korpi cveća, ruke u džepovima, pogled negde u nebo, a s vremena na vreme baci brz na to cveće. Pojma nema kako se to kupuje, da li mora da kupi celu onu korpu, ili je dovoljan samo jedan cvet. Zna samo da mora da se dočepa tog prokletog cveta, ili je nagrabusio. Lakše bi preskočio neku tarabu i nabrao cveće, makar pucali u njega, ali nema, ko na Novom Beogradu uopšte i gaji cveće?

Prolazi, sve laganije, došao je do kraja. Ne vredi, uzdahne, i ponovo. Oni cvetići ga gledaju nekako potsmešljivo, najradje bi ih sve šutnuo. Zastaje pored neke korpe, čvrsto rešen, ovo će da kupi, a onda brzo u rikverc, preko puta i kao gleda drugu tezgu. A joj, ta tezga je sa gaćama, i ona ga prodavačica odmah napade, te oćeš muške, te ženske, te pamučne, izvlači i širi mu ih pred nosom... ... jedva je pobegao.

Biti il’ ne biti, energično prilazi nekom cveću, pruža prst neodredjeno i kaže

-Ovo!

Ona ga zasu nekim nepoznatim rečima, verovatno imena cveća, i on tek tad primeti da “ovo” ima milion boja.

 Smučio mu se život.

Izvadi novčanicu za koju je mislio da će babetini biti dovoljno da mu da najzad cveće. Ona ga pogleda začudjeno, i poče nešto da mulja po onom cveću

-Da zapakujem?

On sav srećan, neće se videti to što nosi. Dreknu da se pola pijace okrete

-Daaa!

Dobi neki zamotuljak koji odmah stavi iza ledja i krete.

Nije odmakao ni tri koraka, kad iz daljine maše Pera, drug koji zna sve njegove kazanovske priče i koje su se desile i one koje su mogle da se dogode, samo da je hteo. Srećom tu je bila kanta za djubre, brzo gurnu ono cveće u nju.

Pera se već smeje, tapše ga po ramenu

-Gde si? Nema te sto godina !

-Ma, pusti me, noćas sam sredio jednu malu, a sad jurim na sudar sa njom...

-Ostao si uvek isti.

-Šta da se radi, jure me, a ja... ...

Kakve je sreće, taj je pričao pola sata o pecanju.

 U korpu za djubre, odneo neko... nema više poštenjačina, ne možeš cveće ni u djubre da ostaviš da ga neko ne zdipi...

Ode Pera, a on ponovo po cveće.

 Sad je bilo lakše.

Ponovo kupuje cveće,

 ponovo svi užasi,

 i sad kad dobijem to cveće,

 kako da se ponašam?